Источници

СВЕТОГОРСКЕ СТАЗЕ: КРАТКА ПОВЕСТ АТОСА И МАНАСТИР ГРИГОРИЈАТ
У Богородичином врту
Успеније Пресвете Богородице, као и сви остали празници посвећени светогорској заштитници, прослављају се овде с нарочитом радошћу. Присуствовали смо оволетошњим великогоспојинским свечаностима и поново се уверили у то. Била је то лепа прилика да се још једном, заједно, подсетимо историје овог јединственог места и да посетимо знаменити манастир који је у XIV веку основао свети Григорије Ћутљиви, пореклом Србин

Текст и фотографије: Мишо Вујовић
 

У праскозорје великогоспојинског празника у Уранополису, последњој световној станици на путу до Свете Горе, кључало је као у кошници. Буновна река ходочасника натоварена даровима за светогорске манастире сливала се и нестајала у кориту првог јутарњег брода „Агиа Ана” („Света Ана”).
На препуним терасама оближњих ресторана и кафеа на обали, испијани су напици за окрепљење и буђење. За бакшиш „на севте” (први гости), времешна газдарица заблагодарила је пуном корпицом колачића.
Поједини су стојећи, пред улазак у посни престо „Царице небеса”, журно завршавали своје мрсне јутарње оброке. Око њихових ногу клупчало се неколико лучких мачака, а у заседи, испловљавање брода и своје прво следовање, чекало је јато као снег белих галебова - „гребараша”, део пернате ескадриле која је пратила сваки брод према Светој Гори.
„Григора, Григора,” узвикивали су хронично нервозни морнари пожурујући поспане путнике заглављене на уском пролазу који води до кабина и горње палубе.
„Грке, овако темпераментне и неорганизоване,увек Бог чува, јер га се никада нису одрекли”, примећује Зоран, светогорац ван Свете Горе, чији голобради наследник Павле лагано креће очевим стазама.
У теретном делу брода као у лименој конзерви, скоро наслоњени један на други, паркирани су, претоварени разним потрепштинама, манастирски џипови и камионети.
Успеније Пресвете Богородице, попут осталих празника посвећених светогорској заштитници, прославља се с великом радошћу на Светој Гори.
Већина путника на броду запутила се на славу манастира Ивирон. Празнику у Ивирону, једном од пет највећих манастира у монашкој држави, присуствовало је скоро две хиљаде званица. Делегацију српског манастира Хиландара предводио је јеромонах Марко, са свештеником и гостима из Црне Горе.
 Док се сунце стидљиво помаља иза Атоса, високог 2.033 метра, брод секући модрозелену површину полако граби ка обалама једине државе на свету у којој нема земаљског рађања, али се молитве пуне живота безмало 1.500 година уздижу ка небу.
Света Гора је последњих година и велико градилиште. Уз манастирске комплексе, од којих су неки, као Велика Лавра, закорачили у други миленијум, обнављају се и мање монашке заједнице – такозвани скитови, граде се пристаништа, крче путеви...
На пристаништу Светог Пантелејмона укотвљен је теретни брод „Рафаел”. Њиме се допремају огромне количине грађевинског материјала за велелепни манастирскикомплекс, сада умивен и оснажен материјалном и духовном обновом, као његова матична држава, Русија, чија се моћ некада а и сада огледа и у овом бисеру на самој обали светогорског залива. Када се заврши обнова, гостински конаци ће моћи да приме преко 2.000 посетилаца.
Из бродског звучника допире хармонично појање братства манастира Симонопетра, саграђеног на врху литице изнад мора. Једино овде, на Гори Атонској, молитве се без престанка, као славопој Христу и вечности више од хиљаду година, уздижу ка небу.
 Молитва је алат, кревет, храна, реч, живот, радост, суштина, победа, смисао, спасење, вечност... Њоме су црнорисци побеђивали многе освајаче, од морских пиратских и друмских разбојничких банди до великих империја које су у краћим или дужим периодима запоседали монашко царство. Чак је већина освајача Свете Горе поштовала аутономију човекољубља, богопреданости и бестрасности атонских подвижника.

ОРГАНИЗОВАНО ОД IX ВЕКА

 О тим немирним временима сведоче зидине са високим пирговима (кулама) налик на средњовековна утврђења, а историја бележи да се монаси нису бранили само јеванђељем и молитвама. Зарђали топузи обешени поред улазних, гвожђем окованих, врата у светогорске манастире остају да подсете на зла времена, али и да опомену недобронамерне и незване госте.
 Иако историјски извори наводе да су још у VII веку постојале мање монашке заједнице, такозвани скитови, први облици организованог монашког живота везују се за IX и X век.
 Синоду у Цариграду 843. године, у време владавине царице Теодоре, сазваном поводом обновљења иконопоштовања, присуствовали су и монаси са Атоса. Атос је очито био и склониште прогнаних монаха у иконоборачком периоду, у VIII веку. Потврду о постојању организованог монашког живота крајем IX века налазимо у повељи цара Лава VI, насталој 893. године, у којој се помиње древно седиште такозваних стараца. Претпоставља се да је древна катедра стараца, помињана у још неким изворима, била смештена у првим лаврама, од којих су најважније Климентова и она у Зигу, у северном делу полуострва. Многа предања казују да су се на Атонском полуострву пре доласка хришћанских подвижника налазила значајна паганска (многобожачка) светилишта, али не постоји ни један историјски извор од VIII века до данас да је тај простор насељавало мирско становништво. Оуспостављању монашког живота у IX веку сведочи и мисија тројице светогорских светитеља, преподобног Петра Атонског, преподобног Евтимија Новог и његовог ученика преподобног Јована Колова. Професор Атанасије Ангелопулос наводи да су тројица светитеља нашли организовани монашки живот на северу полуострва.
Од њих тројице, први(Петар) стиже на Свету Гору око 840, други (Евтимије) установљује лавру 860, а трећи(Јован) манастир у Јерисосу, чије границе достижу до Зига. Њих тројица представљају три различите аскетске тенденције: први еромитски (пустињски) тип, и то пећински (спелеотски) облик, други лавриотски или скитски аскетизам, трећи киновијски (општежитељни) систем.
 Одлучујуће обликовање изгледа светогорске заједнице почиње средином X века, оснивањем Велике Лавре. Постављајући јој темеље, њен оснивач преподобни Атанасије Велики, уз подршку побожног војсковође Никифора Фоке, потоњег калуђера преданог посту и молитви, почиње реформу монаштва на Светој Гори.

ПОЧЕЦИ ОПШТЕЖИТИЈА

Оснивању манастира претходили су бурни историјски догађаји у сукобима између Византије и арапских гусара који су од 824. до 960. господарили Крфом и целим Средоземљем. Сараценски гусари су 904. чак и Солун заузели и опљачкали. Бродски саобраћај готово да је замро, трговина стала, становништво из приобаља бежало у унутрашњост. Византија је низала поразе, у последњој поморској бици, 949. године, мртви се нису могли ни пребројати, а Крит је пуцао под благом и белим робљем. Те 960. године Јосиф Вринкас на чело војске поставља Никифора Фоку, племића из Мале Азије. Након тешке опсаде током целе зиме, у пролеће 961. године он заузима престоницу Крита, а гусарско гнездо Хандака (данашњи Ираклион) руши до темеља.
 „У својој операцији на Криту Никифор Фока је имао поред себе преподобног Атанасија Атонског...Своје успехе на Криту Никифор Фока је приписао Божјој помоћи и молитвама преподобног Атанасија, коме је дао многе мере гусарског блага да сазида манастир, обновивши своје обећање да монахују заједно”, наводи Атанасије Ангелопулос у књизи Монашка заједница Свете Горе.
 Две године касније, 15. марта 963, након смрти цара Романа II, у Византији су завладали безвлашће и терор Романовог управитеља евнуха Јосифа Вринкаса, због чега војска Никифора Фоку проглашава за цара. Нови цар-ратник 14. августа на челу својих легија улази у Цариград, а три дана касније у цркви Свете Софије бива крунисан за суверена Византије.
 Атанасије тада престаје да гради манастир, питајући се какав је смисао зидања манастира за двојицу, ако је један од њих зажелео сујетну овоземну славу. Међутим, царево милосрђе и обилни дарови за наставак градње натерали су великог испосника да настави своје земаљско, али и небеско неимарско дело. У исто време, Цар је и у палати наставио аскетски да живи, спавајући на поду и покривајући се монашком расом свог стрица Михаила.
Градња великог манастира засметала (је)светогорским испосницима и пустињацима. Велика манастирска заједница од 80 монаха, на челу са преподобним Атанасијем, из корена је променила дотадашњи начин усамљеничког пустињачког живљења, што је реформатору-подвижнику створило опозицију од присталица старог начина живота. Идеја Атанасија Атонског није била да се тиховањем у осами заслужи улазница спасења, већ да се оснује заједница која ће ширити вечну јеванђелску светлост на све људе у „тужном мравињаку земаљском”. Пошто су знали да у Цариграду столује његов сабрат и пријатељ Никифор Фока, те да углед игумана Велике Лавре засењује и протоса Свете Горе, опоненти промена су мировали све до мучког убиства цара-испосника у ноћи између 10. и 11. децембра 969. године, када је престо запосео Јован Цимискија. Након жалбе на нови начин живота, коју му је уручила делегација атонаца на челу са протосом, он шаље Евтимија, игумана студитског манастира из Цариграда, „да измири сукобљене и уреди монашки живот Свете Горе”.
Тако 972. године настаје први светогорски Типик, или статут, звани „Трагос” („Јарац”), јер је писан на комадима јареће коже. Потписује га 56 геронда (стараца), а својим царским црвеним потписом, до данас сачуваним, оверава лично Јован Цимискије.

КРОЗ БУРНА ВРЕМЕНА

Први типик у потпуности је озваничио општежитијски концепт Светог Атанасија Атонског, а његова омиљеност међу монаштвом привлачи на Свету Гору велики број нових искушеника и монаха. У другој половини X века на Светој Гори је, уз Велику Лавру, основано још седам нових манастира: Амалфински (од којег је остала кула у области Морфина), Ивиронски, Зографски, Ксиропотамски (сада Свети Павле), Ватопедски, Ксенофонтски и Ксиропотамски. У њима је боравило око 3.000 монаха.
Експанзија молитвеног живота на Светој Гори се наставља у XI веку, оснивањем близу 180 манастира, међу којима су данашњи Есфигмен, Дохијар, Каракал, Хиландар, Ставроникита, Филотеј и Пантелејмон. У XII веку Срби обнављају запустели Хиландарион, а Руси манастир Светог Пантелејмона. Почетком XIII века заживело је око 300 већих и мањих манастира. Тај век доноси велике немире, разарања, пљачке, пустошења Свете Горе, која често мења господаре, од Франака, Нормана, Каталонаца, Турака до гусара.
У првој деценији XIV века дошло је до великог пустошења и до страдања знатног дела монаштва у нападу каталонских гусара, који су немилосрдно палили, убијали и пљачкали. Размере овог злочина су биле толике да је Теодор Магистар у посланици записао:
„Изгубивши скоро све монахе, Атос ка небу уздиже своју тугу... Изненада и одједном, опустеше манастири, келије, цркве и колибе, који вођаху спасењу богатством благодати у њима сакупљеном, а они који у њима живљаху немилосрдно, као свештене жртве, беху заклани.”
Већ средином XIV века монашки живот поново васкрсава. На темељима срушених, неимари подижу велелепније богомоље, запустелим храмовима удахњује се снага обнове и живота. Упоредо с градитељским опоравком теку духовне реформе које недре још напредније покрете, као што је исихастички. Светогорски црнорисци постају признати и поштовани у целом православном свету.

ПО ГРИГОРИЈУ ЋУТЉИВОМ

Од Дафни, главне луке Свете Горе, до манастира Григоријат, наше прве молитвене станице, остаје још десетак минута пловидбе. Брод „Агиа Ана” полупразан наставља своју руту до истоименог скита, од кога га деле пристајања код Дионисијата и Светог Павла.
Са новог, лепо уређеног пристаништа плитким каменим степеницама, преко којих су изливене две бетонске траке за теренска возила, стижемо на плато изнад мора где се налази манастир Григоријат. Сазидан је од белог камена, на стени под којом пенушају таласи. Окупивши велики број монаха из словенског света, основао га је почетком XIV века преподобни Григорије, пореклом Србин. Данас братство овог светогорског бисера броји 80 подвижника, међу којима је и отац Силуан, Србин са Косова, гостопримац који дочекује смиреном монашком благошћу и осмехом. У Григоријату већ 12 година служи земаљску службу вечности и спасењу.
Григорије Исихаст, познат као Григорије Ђутљиви, рођен је крајем XIII или почетком XIV века. Био је ученик Светог Григорија Синаита и Светог Ромила Раваничког, са којим се настанио у скиту званом Магула, наспрам Филотејевог манастира. У XIV веку светогорске манастире је издашно помагао и српски деспот Јован Угљеша Мрњавчевић, кога многи светогорски манастири, наводи Свети Јустин Ћелијски, сматрају за другог ктитора. Благочестиви Јован Угљеша постаде тада добротвор и ктитор манастира Ватопеда, Хиландара, Симонопетре, Светог Павла, па и самога манастира Светог Николе, названога Григоријат, кога започе најпре свети и велики Григорије Синаит, а коначно га устроји овај преподобни Григорије Ћутљиви.
У посети оцу Силуану затичемо седамнаестогодишњег Стефана из Земуна, ученика средње музике школе. Стефан нас послужује кафом с ратлуком, водом и незаобилазном светогорском траварицом – ципуро. Након окрепљења отац Силуан нас изводи на дрвену терасу над морском пучином. Испод наших ногу таласи се бучно ломе од литице. Поглед клизи по стакленом плаветнилу које се стапа с бесконачном белином на хоризонту. На супротној страни, поред манастирског храма Светог Николе Чудотворца и степеница на којима је постављена рампа за инвалиде, уском стазом пролазимо до лифта. Њиме стижемо на заравњени плато од којег почиње пољопривредни економат.
Просто фасцинирају та култивисана и оплемењена природа, баште у стакленицима, терасице усечене у брдо. Вода стиже из оближњег изворишта и има је у довољним количинама, али су вредни калуђери обезбедили и резервоаре и систем економичног наводњавања. Готово да нема културе која не успева у вртовима. Зоран бере босиљак, Силуан нам нуди смокве и грожђе. Павле фотографише куполу и кровове манастирских здања. Монаси с негодовањем  доживљавају присуство објектива без благослова игумана. За њих је цивилизација одавно прошлост, мртви су за свет из ког су стигли.

У ПЛАМИЧКУ БЛАГОДАТ ТРЕПЕРИ

Манастир Григоријат је уистину добро организовано предузеће. Уз технолошки савршен пољопривредни економат, малу марину и велико пристаниште, монаси имају неколико радионица, стоматолошку амбуланту, операциону салу за лакше интервенције. Наравно, и кадар стручан и оспособљен да их опслужује. Цео манастирски комплекс повезан је радио везом, чак се и кровни прозори на црквеним куполама (остављени због влаге и проветравања) отварају и затварају даљинским командама.
И док се дивимо складу којим је људски ум успео да споји плодове разних времена, отац Силуан смерно говори о искушењима кроз која пролази савремени човек, радује се што се све више младих у Србији враћа вери и исконском начину живота.
„Грци су традиционално верни, али све мање младих људи одлази у цркву. Овде је највише оних који су превалили четрдесете. Док су код нас храмови пуни младог, лепог и образованог света”, прича нам док се одмарамо под виновом лозом, на узвишењу изнад манастира, одакле, преко камених плоча на крововима конака, пуца поглед у стопљено морско и небеско плаветнило.
На Светој Гори, нарочито у глуво доба ноћи, у часовима што урањају у јутрење из кога се рађа небеска литургија, линија између земље и неба начас нестане и за нас обичне смртнике, задивљене и збуњене вековном мистиком у којој живе атонски црнорисци. Да ли  нас то прену из људског дремежа анђеоски чувари душе (којих се обично сетимо када нам нека невоља притисне тело), те постајемо свесни да је људски живот само трептај у великом точку вечности? На то нас опомињу и два часовника на улазу у цркву, окачена изнад дрвеног клепетала које позива на молитву. Један мери садашње други византијско време. И док један обзнањује свануће, други наговештава смирај. А време овде ионако вековима стоји. Поред савремене механизације и електронике, остала је и коњска запрега. Светогорци се поузданих савезника никада не одричу.
У силуетама које трепере под светлошћу воштаница у манастирском храму, док траје бдење уочи великогоспојинске радости, лебди благодат. Монаси се смењују за певницама, ходочасници, спремајући се за причест, бојажљиво приносе духовницима своје товаре греха.
На почетку литургије, пред олтаром, црквењак износи реликвијар са моштима светитеља. Целивамо мошти свете Атанасије Римљанке, свештеномученика Харалампија, светог Григорија, свете мученице Јулиете, светих бесребреника Козме и Дамјана... Верници скидају и додају чувару реликвија ланчиће, бројанице, крстиће. Он их уз молитву приноси светим моштима, кади и враћа вернима.
За велике празнике у већини светогорских храмова након литургије послужује се такозвана панагија у част Мајке Божје, парчићи хлеба натопљени у вину. У живописној трпезарији уз појање тропара, након обеда добијамо освештано жито, а на изласку уз славопој Христу присутне благосиља десетак манастирских духовника.
Благочестиви монах Силуан нас прати до пристаништа, са којег ћемо се пребацити до Дафни, а даље аутобусом ка Кареји.

***

Двадесет манастира
Темељи данашњег уређења Свете Горе постављени су током велике обнове средином XIV века. Тада су и основани велики манастири Григоријат, Симонопетра, Пантократор, Свети Павле, Дионисијат и Ставроникита. То чини трајни број од 20 манастира установљених типиком из 1924, по хијерархијском редоследу: Велика Лавра, Ватопед, Ивирон, Хиландар, Дионисијат, Кутлумуш, Пантократор, Ксиропотам, Зограф, Дохијар, Каракал, Филотеј, Симонопетра, Свети Павле, Ставроникита, Ксенофонт, Григоријат, Есфигмен, Свети Пантелејмон и Костамонит.

***

Уређење
Света Гора територијално припада грчкој држави, уз пуну аутономију древног суверенитета, одређену и Статутом Свете Горе из 1924. У Уставу Републике Грчке стоји, између осталог, да је духовно подређена Васељенској патријаршији, да њом управља 20 самосталних манастира уз надзор државних власти. Манастири и њихове келије ослобођени су свих пореза и дажбина, а светогорска имовина је неотуђива, што гарантује Грчка држава. Данас монашком државом  управља Кинотис (Свештена општина), са седиштем у Кареји, састављена од представника свих 20 великих манастира. На њеном челу се налази протос, кога сваке године делегира један од пет највећих и најутицајнијих манастира: Велика Лавра, Ватопед, Ивирон, Хиландар, Дионисијат.

***

Кала Мара
Манастир Светог Павла издашно је помагао српски деспот Ђурађ Бранковић, као и његова кћерка Мара, удата за турског султана Мурата II. Предање вели да се она с даровима за манастир Светог Павла искрцала на Свету Гору, где је јој се јавила Богородица, заштитница Свете Горе, упозоривши је да не крши древни закон абатон који женама забрањује боравак у монашкој држави. Кала Мара (добра Мара), како ју је звала грчка потлачена раја, користила је свој утицај код Мурата II, касније и код његовог наследника Мехмеда II Освајача, да штити своју хришћанску браћу. Мехмед II Освајач је својој маћехи даривао неколико поседа у околини Солуна. Након коначног ослобођења свих територија од отоманске власти, Грци су преименовали све турске називе, а у знак захвалности доброј султанији предграђе Солуна назвали Каламариа.

***

Мошти
Пред нападима Агарјана, након погибије деспота Угљеше на Марици 1371. године, свети Григорије Ћутљиви се враћа у Србију. Од Кнеза Лазара добио је манастир Ждрело у Браничеву (касније назван манастир Горњак), у којем и данас почивају његове свете мошти. Игуман узорног братства Григоријата архимандрит Георгије Капсанис, доктор теологије и један од најутицајнијих православних духовника, обнављајући оронули манастир обратио се 1977. српском епископу браничевском и молио да манастиру Григоријату подаре део моштију Светог Григорија. То је и учињено, посредством братства манастира Хиландара, о Ваведењу истог лета Господњег.

***

Параклиси и келије
Осим саборне цркве посвећене Светом Николи Чудотворцу, уз саму цркву се налази осам параклиса. У манастирском комплексу саграђено је шест малих храмова (параклиса), колико их има и ван манастира. Манастир Григоријат има у Кареји још шест келија, а у две су смештене иконографске радионице.